Дневник једне сањалице

Велики прасак


Познато је да врхунски научници никада не раде „прљаве послове“ на производњи оружија за масовно уништавање, већ само за “добробит човечанства”. Пројекат ЦЕРН-а тако има задатак да открије “нове могућности у медицинској дијагностици” (помоћу антиматерије). И, наравно, да задовољи радозналост милиона људи широм света који горе од жеље да сазнају више о „Великом праску“ од пре 13,7 милијарди година. Зато нико и не жали најмање три милијарде евра из државних буџета и скоро педесет година рада на пројектима из субатомске физике. Остављам вама да у ову причу поверујете или не. Ипак, имајте у виду да ни Едвард Телер, Роберт Гадард, Никола Тесла, Алфред Нобел и многи други нису имали намеру да створе убојита оружија…Али су их створили.
Након 50 година у ЦЕРН-у, Европском истраживачком нуклеарном центру, управо се кренуло у завршну фазу потере за најситнијим честицама које сачињавају атоме. Уколико експеримент буде успешан, милијарде људи широм света моћи ће да “путују” кроз време. Наиме, за само неколико секунди они могу бити враћени стотинама година уназад, можда чак и у камено доба.
Можете ли да замислите да само у неколико секунди на читавом Балкану буду разорени сви уређаји и компоненте које користе електричну енергију? Стале би фабрике, железница, рафинерије, аутомобили,, лифтови, фрижидери, шпорети, водоводна и канализациона мрежа, топлане, пекаре, медицински уређаји, радио, ТВ, штампарије и наравно хидро и термоелектране… Не, то не би био један велики квар на електро мрежи, који би се временом отклонио. То би било потпуно уништавање свих уређаја кроз које протиче слабија или јача електрична струја. За њихову поновну градњу биле би потребне деценије. Економски би све државе биле тотално разорене. Многи људи би полудели, а они који би преживели, морали би да организују нову друштвену заједницу на нивоу 18 века.
Шта је то што може тако ефектно деловати за само неколико секунди? То је електронска или електромангентна бомба, која је не само одавно конструисана у САД већ и испробана. Проблем са овом бомбом је што се она мора добацити на циљ авионом или пројектилом. То значи да противничка страна (уколико је у питању војна суперсила као на пример Русија или САД) може ову ракету и да пресретне и уништи је. Са друге стране по тврдњама стручњака војна електрична постројења се могу одбранити стављањем у посебне “заклоне” који раде на принципу Фарадејевог кавеза и који скреће електромагнетну енергију коју ова бомба расипа и усмерава је у земљу. И то онда није тотално уништавање. Најзад, она не уништава директно живу силу.
Али, ако желите да се дочепате нафтних налазишта где живе десетине милиона људи који вам не дозвољавају да користите њихову нафту, морате их све некако “склонити” одатле. Нуклеарне бомбе одрадиће вам тај посао,јер могу за неколико секунди милионе људи послати на “онај свет”, али радиоактивна контаминација ће вас, не само онемогућити да приступите жељеном терену, већ ће се временом ширити по читавој планети. Тако ћете и сами постати жртва својих “прљавих” бомби. Дакле, нуклеарне бомбе су неадекватно оружије за масовно уништавање.
Глобални рат, заправо има смисла само ако у њему има победника и добити. У том циљу потребно вам је “чисто” оружије, а исто тако убитачно. Нешто што нико не може да пресретне и осујети дејство. Најбоље је да имате нешто што већина и не зна да имате.
То “нешто” револуционарно би могло да буде антиматеријско оружије.
За сада, коришћење антиматерије постоји само у научно фантастичним филмовима и ТВ серијама. Чувени свемирски брод “Ентерпрајз” из “Звезданих стаза” као погонско гориво користи управо антиматерију.
Али, да монструозне идеје о прављењу антиматеријског оружија постоје у америчкој војсци и да није све само на нивоу идеје већ да се врше и нека озбиљна научна истраживања, јавност је први пут сазнала захваљујући једном чланку објављеном у локалном листу “Хроника” у Сан Франциску, октобра 2004.
Аутор поменутог чланка, новинар и истраживач у области науке, Кај Дејвидсон, открио је да америчке Ваздухополовне снаге троше кришом милионе долара у настојању да развију антиматријско оружије. Он је објавио детаље једног говора који је 24. марта 2004. одржао Кенет Едвардс, директор тима за истраживање “револуционарног оружија” у Дирекорату за муницију у Еглину, на Флориди. На једном од института НАСА-е у Арлингтону он је и образложио потенцијалне могућности за коришћење типа антиматерије назване позитрони (позитивно наелектрисани електрони) у војне сврхе.
Идеје су се кретале од прављења минијатурних антиматеријских бомби, које би се веома лако носиле у руци, до погонских мотора на антиматерију који би бесконачно енергијом напајали шпијунске летилице.
Такве летилице практично никада не би морале да слећу. Подморница на овај погон би могла константно да буде у води.
Ту спада и антиматеријски “елетромагнетни пулс” који би спржио непријатељске електричне инсталације и читаву мрежу напајања и комуникационе системе у некој држави.

Истраживање ЦЕРН-а
Чињеница је да се у овим “хуманим” и сулудим настојањима Американци и Европљани већ неколико деценија просто утркују. Велики акцелератор честица у Ферми у Илиноису има опсег од 6,5 километара и у њему се већ годинама протони (тешке честице) убрзавају како би добили што већу енергију. Јаким бомбардовањем честица и њиховим сударањем покушава се открити из којих се све кваркова и лептона састоје атоми.


У Швајцарској где је смештена скаламерија пројекта ЦЕРН-а ових дана почиње са радом до сада најозбиљнији покушај да се похватају поменуте тешке честице «W» и «З». Оне ће се ту убрзавати у тунелу дугом 27 километара уз помоћ веома високе тепмературе чак до брзине светлости, а онда их убацивати у четири различита детектора где ће научници покушати да их натерју у неку реакцију и испитају њихово понашање. Наравно најзанимљивије је мерење количине енергије коју ће ове честице натеране да се сударају ослободити. То ће се одигравати у детекторима названим ЛХЦ (Ларге Хадроне Цоллидер) и Алиса.
Трећи детектор је огроман контерјнер 16 метара висок напуњен са 35000 литара течног водоника охлађеног на температури од – 254 степена Целзијусова који се одржава на ниском притиску. Назван је Атлас. Пролазак наелектрисаних честица ствара линије мехурића и оне треба да буду детектоване на половини коморе када честице буду пролетале кроз танке металне прозоре. Ова реакција треба да ослободи хелијум који ће се онда расхлађивати до течног стања.
Четврти детектор ЦМС је заправо систем магнета. Охлађени течни водоник ће се користити и за расхлађивање читавог система који ће се загревати на до сада незабележеним температурама на Земљи. Пошто у експерименту постоје сви услови за избијање нуклеране фузије и ослобађање радијације, читав комплекс је направљен под земљом и то на дубини од 50 до 100 метара и искошен је. Дуж читавог тунела од 27 километара и висине 12 спратова који убрзава честице налазе се дестине хиљада магнета који магнетним пољем спречавају сноп честица да пролети кроз зид, већ га одржавају у средини. Ако би неки од магнета отказао честице би у тренутку излетеле напоље. Највећи проблем научника је да у сваком тренутку могу да детектују честице.

ЦЕРН је до сада најсавршенија машина икада направљена. Нажалост, ово је и најрискантнији екепримент икада изведен на Земљи. Само његово постојање доводи у питање целокупну Ајнштајнову теорију релативности! Питање које се,након свега,намеће је – да ли је Ајнштајнова теорија релативности научна теорија или је она само још једна обмана ?!?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: