Дневник једне сањалице

Posts Tagged ‘Ненад Радуловић Неша’

Последња игра лептира

In Време односи најбоље on септембар 14, 2008 at 5:15 am

„Време сада стоји,
па о вечном мраку не размишљам.
А, кад дође време за путовање,
купићу карте за добра места…“

…оставио је записано на полеђини лекарског рецепта, само дан пре него је преминуо Неша Лептир. Имао је карцином на левом тестису који је метастазирао на мозак.
Давне 1990. године, 12. фебруара у три сата ујутро, у 31. години живота умро је Ненад Радуловић вођа групе „Последња игра лептира“. Кажу, док је губио дах, као да је храбрио своје најближе речима: „Добро сам, само једино не могу да играм фудбал…“ За собом је оставио антологијске стихове попут „Наташе“, „Умиру јелени“, „Врати се“ и „Груди балканске“, уз које се и данас сећамо неких старих љубави.
Своје наступе волео је да започне стиховима:
„У мојој гитари живи један лептир
и много је ствари које нас вежу,
кад дођу кише и зима туге
и мени и њему крила се стежу“.

Кажу да си могао бити и на пет концерата заредом, а да ти се чини да си заправо први пут. Кажу да си могао сатима да причаш са њим, а да ти никада не досади. А они који су познавали Нешу, кажу да туга за њим још увек живи.
„Последња игра лептира“ је основана давне 1979. године. Чланови групе били су : Ненад Радуловић – Неша Лептир (глас), Драшко Јанковић (гитара), Сашо Богојевски (бас), Драган Тодоровић (бубањ), Драгомир Станојевић (клавијатуре), Зорица Ђерманов (глас), Лидија Асамовић (глас). Прва званична свирка била је у Дому синдиката и већ тада су се данима на благајни низале налепнице – РАСПРОДАТО!
Неша Лептир је импровизовао, глумио на сцени и никада чак ни он сам није знао како ће све то да изгледа. Волео је да прави перформансе на отвореном. Никада није правио концерте, него журке (како је волео да их зове). Силазио је међу публику, обожавао да се дружи. Када је писао песме, то би увек биле баладе. Касније је појединим песмама додавао брже ритмове. У свему што је радио крила се одређена симболика, а највише у самом називу групе – ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛЕПТИРА. Дао је групи тај назив, али никада није открио зашто. Винуо се брзо, живео исто тако и сагорео је брзо. На сцени весељак, а у животу сетан.
И цео његов живот је био последња игра лептира, раздрагана и весела. До краја је увек давао себе…И потрошио се. Није умео никоме да се одупре, ни да се склони у страну, свима се давао. Био је занесењак, тотално неискварен.
Први се осмелио да имитира Милошевића и то 13. маја на Дан милиције. Када је неки од командира револтирано негодовао из публике, на опште одушевљене осталих, Неша је изговорио: „Нико не сме да вас бије.“ Оригиналним хумором дао је печат и Индексовом радио-позоришту у којем је био од оснивања. И сваки пут када би Неша почео да изваљује, сви су добијали нападе смеха. Од 1978.године Индексово радио позориште емитује се као једносатна радио комедија. Из тог времена остао је запамћен перформанс Неше Лептира „Сторија о Баба Вишњи“.
Често је умео да заборави где је оставио кључеве од стана, па је тако једном у Дому синдиката, певајуци „Наташу“, на стих „остао је кључ од стана“ узвикнуо: „Еј, мама, кључ је код комшинице!“
Живот му је био баш онакав као што је и говорио: „Савршено организовани хаос!“
Био је спортиста, имао црни појас у каратеу. И док су његови другови из 9. гимназије играли баскет, он је глумио њиховог тренера са све карираним сакоом.
Уписао је права и чак дао и неколико испита. Кад је стигао до римског права – напустио је факултет! Међутим, дао је обећање да ће се једном вратити на фаx. И вратио се пар година касније – да одржи концерт.
1989.године група је престала са радом и Неша је објавио свој први соло албум „Нико нема што питон имаде“. Свој други албум „Модра бајка“ никада није испео да заврши. Своју последњу песму „Сузе са звезда“ написао је неколико дана пред смрт:
„Као последњи позив за сан,
као небо кад изгуби дугу,
у мојој глави
фалиш ти, све јаче.
Звезде кажу да стварно је крај
и да нећу те видети више,
у то нисам баш сигуран,
јер само се река не враћа.
Ја тако јако хоћу да зазвони,
ја тако јако хоћу да си ту ноћас,
у глави није како треба
сузе са звезда падају
Живот доноси сузе и смех,
време односи најбоље дане,
а најбољи су нестали са тобом.“

Ни опака болест није успела да уништи ведрину духа. Пред саму операцију тумора на мозгу извео је свој перформанс на ВМА. Причао је, певао, имитирао, а кад је анестезија почела да делује, обратио се особљу: „А сад, сви на своје радне задатке!“ И легао.
Сахрањен је на Бежанијском гробљу у Београду, а на његовој надгробној плочи урезано је :
„Свако од нас неку своју причу има,
што у тами тишти, а путеве бира.
Само кад је хладно,
кад умори зима,
слутимо је, тужни ,
на крилу лептира.
Свако од нас плаћа дах своје тишине
што кроз кожу дише у ватри немира.
Само кад је мокро,
и кад дуга сине
свако на свом длану буди свог лептира.“

Преузмите песме :

Последња игра лептира – Врати се
Последња игра лептира – Такси
Последња игра лептира – Модра бајка