Дневник једне сањалице

Мајка храброст


Ако живите у Србији, немогуће је да нисте чули бар једну хорор причу о нечијем порођају. При томе уопште није битно доба у коме су се ти порођаји дешавали – приче од пре 30 година и приче из прошле године запањујуће су сличне. И док се расправе о узроцима беле куге у Србији врте око тога колико су данашње жене себичне и неспремне да рађају јер не желе изгубити свој комфор, ни држава, ни медији, ни министарство здравља, ни невладине организације, ни специјализовани часописи за родитеље – нико се не усуђује да прича о стању у српским породилиштима.
Зашто? Не желе да плаше трудне жене и породиље.
Да ли има разлога за страх? Има, јер најстрашније приче, попут ове, долазе управо из наших породилишта.

„Све се догодило у болници у Зајечару 9. марта ове године, 2008. Пре него што пређем на конкретну ствар хтела бих да кажем да је мој дугогодишњи партнер и отац детета странац, живи у једној од земаља ЕУ. Ја имам 25 година, по занимању сам дипломирани дефектолог и, што због посла, а што због наивности, одлучила сам да се порађам у Србији, у граду у коме живим, јер ето толике жене се порађају па шта ће и мени да фали! Поред тога трудноћа је од самог почетка била одржавана, прво хормонским препаратима, касније гyнипралом, који сада труднице једу као бомбоне, и сматрала сам да ми је боље не летети авионом и не малтретирати се, а да ћу се тамо преселити после порођаја. Термин порођаја је био 14.март. Још да додам да сам ја пре трудноће имала стабилних 80 кг, додуше и била савршено здрава, сви могући параметри су били идеални. У трудноћи сам пазила шта и колико једем и угојила се свега 11кг, на почетку трудноће сам радила трипле доубле тест и сви параметри детета су били у реду. Нисам имала никаквих здравствених проблема до 37. недеље када сам отекла. Докторка ми је рекла да ми је притисак мало повишен, 140/90 и упутила ме на одељење гинекологије где сам лежала недељу дана, и где нису хтели да ме породе иако сам их молила. Изговор је био да је сувише рано и да је дете сувише ситно. У међувремену су без проблеме породили 3 жене са повишеним притиском којима је термин био после мене, говорећи да су оне под ризиком, а да сам ја стабилна.
По изласку из болнице 2 недеље пре термина, 29. фебруара ове године, добила сам контракције. На дежурству је био др који ме је познавао и код кога сам „имала везу“. Дао ми је инфузију за престанак контракција и када сам га питала да ме породи рекао ми је да се не правим паметна и да је дете много мало, а бабице су превртале очима како им за џабе заузимам кревет и како сам размажена.
Следећи дан сам отпуштена из болнице да идем кући и „чекам термин“. 8.марта увече добила сам контракције и позвала своју др која ми је рекла да идем у болницу када буду на 10 мин учесталости. У 4 сата ујутру добила сам непрекидну контракцију која је била веома јака и није престајала. Одмах сам отишла у болницу где је дежурни лекар установио да детету не куца срце и да „ко зна шта није било у реду“. Следећа др која је дошла у 7 ујутру ми је рекла да је то вероватно пукнута постељица, исто се догодило и њеној ћерки, али Боже мој шта да се ради такав је живот. Или можда и није, јер код пукнуте постељице се јако крвари. Наравно од 4-7 часова, нико није ни обраћао пажњу на мене, иако се ниједна друга жена у то време није порађала. Око 10:30 више нисам могла да трпим константну непрекидну контракцију и почела сам да вриштим. Тек тада је др дошла и прегледала ме, и установила да ја уопште нисам отворена и да би можда заиста требало да идем на царски рез, иако се царски рез не ради на мртвом детету.
У салу сам ушла у 11х, а из ње сам изашла у 14:45. Епилог приче су пукнута плацента која је угушила муско дете тежине 3.450г и дужине 50 цм (и које је било савршено здраво што је потврдио обдукциони налаз). Ја сам потпуно искрварила, у последњем тренутку су одлучили да не изваде материцу и некако успели да је спасу. Отказали су ми бубрези и срце, 20 минута нисам имала пулс и 3 недеље сам провела у болници од чега 2 на интензивној нези. Потпун опоравак је трајао 3 месеца, са тим да је материца створила прираслице са бешиком и да ми у следећој трудноци прети ризик од превременог порођаја. Изговор лекара је био да се све то десило „јер сам била дебела пре трудноће“, „да нисам имала ризик за пуцање постељице и да се то не може предвидети унапред“ и „да нису могли да ваде дете без потребе 2-3 недеље пре термина“ и чак „да их је нервирало што сам ја превише упућена“.
Нисам желела никог да тужим јер сматрам да би ми само нанело додатну бол, а од тога не бих имала никакву корист, јер не постоји новац који може да надокнади губитак. Ипак сматрам да је непристојно пребацивати кривицу на мене, или забога, замерати некоме на образовању. Најружнији ми је изговор „зато сто си била дебела пре трудноће“ јер има много крупнијих жена које нису имале никаквих проблема. Такође не сматрам да је обавештеност минус, јер свако има право да се интересује по евентуалне ризике за своје и здравље свог детета. И засто је толики проблем рећи „Извините, погрешили смо, нисмо проценили ризик“. Не би променило много тога, али бар би ублажило горак укус и оставило утисак какве-такве људскости.
После свега, иако сам по рецима лекара „млада и време ради за мене“ ја не желим поново да покушам. Не желим да поново пролазим кроз исту ситуацију, на овом или било ком другом месту, јер не желим да ризикујем и склонија сам егоизму, ако хоћете тако то да назовете, него мазохизму. Званично, нико не може да ми гарантује да се иста ствар неће поновити, а ризик за поновну абрупцију плаценте је 10-17%. Некада сам желела да имам четворо деце, а сада знам да никада више нећу пожелети да родим.“


Вођена лошим искуством током порођаја у Градској болници на Звездари, Бранка Стаменковић почела је да прикупља приче из искуства наших жена широм Србије. Све приче објављене су на wеб сајту МАЈКА ХРАБРОСТ.
Да ли ће труд ове храбре жене успети да покрене било шта да би се ситуација у српским породилиштима променила? Многи песимистички говоре да је реч о непробојном „белом зиду“, бар када је у питању српско здравство. Ипак, у нешто се мора веровати и надати се, јер нада покреће свет, зар не?

Advertisements
  1. Kao zdravstveni radnik,majka i aktivni clan drustva,smatram da se svakom problemu u drustvu (a narocito u zdravstvu)moze stati na put 1.zakonom, 2.novcanim sankcionisanjem prekrsioca zakona ,3.oduzimanjem dozvole za rad (privremeno ili trajno) i 4.edukacijom postojeceg i dolazeceg kadra.
    U inostranstvu ,niti radi bolje edukovan kadar,niti rade bolji ljudi,razlika je samo sto su svi svesni da ako naprave gresku u radu (strucnu ili ljudsku) bice sankcionisani.

  2. Imam slicnu pricu,skoro istu,samo sto su mene unistili doktori u Vrscu>

  3. Apsolutno su u pravu!!!!!!!

  4. imam i ja slicnu pricu u beogradu

  5. u Arandjelovcu ista prica.Prljavstina oholost lekara i medicinskog osoblja i da ne nabrajam dalje bice mi muka

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: