Дневник једне сањалице

Кад систем убије памет

In Време односи најбоље, Стваран свет око нас on септембар 25, 2008 at 1:22 am

Кажу да лептири живе само неколико дана.И онда,када се развију у својој пуној лепоти – умиру. Један лептир блиставих крила, издржао је многе јесени, до ове. И тада је сагорео у пламену таме. А можда је, ипак, само одлетео негде далеко…у мир и бескрај…изнад облака…Само осам дана након свог 47. рођендана, у родитељском стану (у којем је,како кажу, остао само душек!), умрла је Соња Савић.

Соња Савић

Sonja Savić

Отишла је у тишини. Убио ју је јаз у души из које је, годинама, кидано све оно што је волела и у шта је веровала. Бол и немоћ, са којима Соња није успела да се избори. Рекла је пре неку годину: „Осећам се немоћно и горко… непотребно у граду којем сам све дала.“ Отишла је Соња толико тога оставивши иза себе.
Излегла се у Чачку, давне 1961.године. Као гусеница скупљала је енергију испод Овчара и Каблара. Први пут раширила је своја крила 1977. године у филму „Лептиров облак“. Уз чувену Миру Фурлан, Соња је важила за секс бомбу Југословенске кинематографије. Неки кажу и последњу коју је СФРЈ имала. Соња је све то негирала у свом,сопственом и препознатљивом стилу.
“Ма, каква секс бомба?! Па, ја сам са младићем Кнез Михаиловом прошетала тек после 20.године. Али, на филму је било другачије. Мој однос са камером био је оно што је севало! “ Нажалост, убрзо је почело да сева нешто друго,много јаче – бомбе, куршуми и мржња. Под земљом се тада “сакрио” сав нормалан свет ! Тама је за многе постала црња од мрака. И за Соњу Савић. Како се лако заборављало, још чешће се брисало све оно што је некада имало смисла. Тако је и Соњи одузет смисао. Повремено је, кроз алтернативну уметност, вапила, али су главна врата за њу остајала заувек затворена. “Ништа нисам добила од државе. Морам да се гребем за цигарете, а само хоћу да радим и од тога да живим. Али, не само ја. Док су током деведесетих људи једва преживљавали, па и умирали – власт, отворена друштва, невладине организације и разна удружења добијали су и трошили новац на шта све не. “ говорила је Соња.
Са новим миленијумом учинило се да се вратила и она. Добијала је улоге у Србији, почевши од “Виртуалне стварности”, преко “Журке”, све до филма “Југ југоисток”. Многи су наслућивали да је управо овај последњи филм, њена животна прича. То је,уједно,био и њен велики цоме-бацк. Режисер Милутин Петровић поверио јој је прву главну улогу у Србији после више од деценије. Али, поново су се гасила светла позорнице за неприкосновену Соњу Савић, упаливши се само у филму “Принц од папира” (2008) и у неколико епизода серија “Вратиће се роде”. Роде ће се можда и вратити, али лептир неће никада више. Одлетео је заувек.
Остаће записано да је Соњу Савић убила дрога. Ипак, нека остане запамћено да је умрла од бола који је покушавала да отера на најгори могући начин – хероином !
Није чак ни у разговорима бежала од те теме, баш као ни од истине да је свашта у животу пробала. Покушавала је то да објасни речима да “обично најинтелигентнији нагазе на мину. Али, треба их повратити у живот, баш зато што су то људи који много вреде. Људи се враћају, и људи те враћају у живот. Проблем је што је ово прљав град и прљава земља. Деца на селу седе у кафани и скупљају паре за “доп”. Кажу: “Мој дилер је моје сутра”! А, држава не хапси дилере, већ “падне” тек понека будала!“ Многи су те њене речи схватали као још једну “наркоманску причу“ у низу. Међутим, из тих речи излазила је горка истина наше свакодневице. Из тих речи излазила је сурова истина,као и много пута раније,бар када је Соња била у питању. Немајући више снаге, можда ни воље да се бори, Соња је ударила у зид на којем је исписано још много блиставих имена која је она толико волела – Иван Видовић, Милан Младеновић, Бојан Печар, Маргита Стефановић…
У исти зид, мало пре Соње, ударио је и Дино Дворник. Наравно, кренуће приче о “уклетој генерацији” 60-тих и горкој жетви “Београда златних осамдесетих”,али све су то само урбане легенде. Оно што је истина је то да више нема сјајних уметника! Прерано су отишли, јер нису били припремњени за горчину времена у којем су живели.
А истину о тим временима, Соња је описивала речима : “Погледајте ко је жут, ко је бео. То пише на лицу сваког наркомана, али људи воле да слушају полицију. Наркоманија је широм Србије пројектована за време рата. Донели су је викенд ратници. Њима је дрога давана да би заборављали страх и јуришали. Али, по повратку у град они су дрогу диловали. Јавна тајна је да је деведесетих држава производила хероин и да га је масовно продавала. Деца пропалих војних лица и милиционера су нам продавала бензин и хероин. Време је за хајдучију .“
Соња Савић је била јединствено створење наше глуме. Комбинација лепоте и гламура једне Грете Гарбо са темпераментом и алтернативним системом вредности једне Џулијет Луис. Могла је да игра улоге од ретардиране наказе попут звонара Богородичине цркве до узвишене, патетичне краљице Кристине. Њена лепота и њен глумачки дар били су допуњени изванредном изражајношћу покрета, а њено присуство на сцени или у кадру исијавало је нешто примарно биолошко, физичко, готово анимално, укроћено интелектуалним. Бол од борбе та два примарна принципа у њеном бићу оцртавао се на њеном лицу и на том болу она је изградила своју глуму. Међутим, та иста бол, опорно тешка, ју је и убила. Лицемерно и бахато друштво против кога се годинама борила. Исти они људи који су је свакодневно гледали како се топи,а нико ништа предузео није. Њени крици остали су неми,јер су лицемерни људи уживали гледајући њену сопствену трагедију кроз кључаоницу. Тиме су јој се светили, јер су их њене речи прозивале. А у свакој речи стајала је истина,као стена велика и јака. И управо због тога, узели су јој и задње парче хлеба које је зарађивала радећи на ТВ Авали.
Проблем је, изгледа заиста био тај што је ово прљав град и прљава земља. И то је био највећи бол и немоћ са којима Соња није успела да се избори. Тама је постала црња од мрака у овом друштву одавно огрезлом у неморал и бахатост. И то је оно што ју је,на крају,убило. И као што је цео њен живот био празан, тако је и она, велика и неприкосновена Соња Савић отишла у празнини. Без кинте у џепу.
У празном родитељском стану у којем је остао само један душек.

Advertisements
  1. Neka joj je laka zemlja. Nadam se da će napokon naći svoj mir. Slava joj

  2. sjajan tekst!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: