Дневник једне сањалице

Кад систем убије памет

In Време односи најбоље, Стваран свет око нас on септембар 25, 2008 at 1:22 am

Кажу да лептири живе само неколико дана.И онда,када се развију у својој пуној лепоти – умиру. Један лептир блиставих крила, издржао је многе јесени, до ове. И тада је сагорео у пламену таме. А можда је, ипак, само одлетео негде далеко…у мир и бескрај…изнад облака…Само осам дана након свог 47. рођендана, у родитељском стану (у којем је,како кажу, остао само душек!), умрла је Соња Савић.

Соња Савић

Sonja Savić

Отишла је у тишини. Убио ју је јаз у души из које је, годинама, кидано све оно што је волела и у шта је веровала. Бол и немоћ, са којима Соња није успела да се избори. Рекла је пре неку годину: „Осећам се немоћно и горко… непотребно у граду којем сам све дала.“ Отишла је Соња толико тога оставивши иза себе.
Излегла се у Чачку, давне 1961.године. Као гусеница скупљала је енергију испод Овчара и Каблара. Први пут раширила је своја крила 1977. године у филму „Лептиров облак“. Уз чувену Миру Фурлан, Соња је важила за секс бомбу Југословенске кинематографије. Неки кажу и последњу коју је СФРЈ имала. Соња је све то негирала у свом,сопственом и препознатљивом стилу.
“Ма, каква секс бомба?! Па, ја сам са младићем Кнез Михаиловом прошетала тек после 20.године. Али, на филму је било другачије. Мој однос са камером био је оно што је севало! “ Нажалост, убрзо је почело да сева нешто друго,много јаче – бомбе, куршуми и мржња. Под земљом се тада “сакрио” сав нормалан свет ! Тама је за многе постала црња од мрака. И за Соњу Савић. Како се лако заборављало, још чешће се брисало све оно што је некада имало смисла. Тако је и Соњи одузет смисао. Повремено је, кроз алтернативну уметност, вапила, али су главна врата за њу остајала заувек затворена. “Ништа нисам добила од државе. Морам да се гребем за цигарете, а само хоћу да радим и од тога да живим. Али, не само ја. Док су током деведесетих људи једва преживљавали, па и умирали – власт, отворена друштва, невладине организације и разна удружења добијали су и трошили новац на шта све не. “ говорила је Соња.
Са новим миленијумом учинило се да се вратила и она. Добијала је улоге у Србији, почевши од “Виртуалне стварности”, преко “Журке”, све до филма “Југ југоисток”. Многи су наслућивали да је управо овај последњи филм, њена животна прича. То је,уједно,био и њен велики цоме-бацк. Режисер Милутин Петровић поверио јој је прву главну улогу у Србији после више од деценије. Али, поново су се гасила светла позорнице за неприкосновену Соњу Савић, упаливши се само у филму “Принц од папира” (2008) и у неколико епизода серија “Вратиће се роде”. Роде ће се можда и вратити, али лептир неће никада више. Одлетео је заувек.
Остаће записано да је Соњу Савић убила дрога. Ипак, нека остане запамћено да је умрла од бола који је покушавала да отера на најгори могући начин – хероином !
Није чак ни у разговорима бежала од те теме, баш као ни од истине да је свашта у животу пробала. Покушавала је то да објасни речима да “обично најинтелигентнији нагазе на мину. Али, треба их повратити у живот, баш зато што су то људи који много вреде. Људи се враћају, и људи те враћају у живот. Проблем је што је ово прљав град и прљава земља. Деца на селу седе у кафани и скупљају паре за “доп”. Кажу: “Мој дилер је моје сутра”! А, држава не хапси дилере, већ “падне” тек понека будала!“ Многи су те њене речи схватали као још једну “наркоманску причу“ у низу. Међутим, из тих речи излазила је горка истина наше свакодневице. Из тих речи излазила је сурова истина,као и много пута раније,бар када је Соња била у питању. Немајући више снаге, можда ни воље да се бори, Соња је ударила у зид на којем је исписано још много блиставих имена која је она толико волела – Иван Видовић, Милан Младеновић, Бојан Печар, Маргита Стефановић…
У исти зид, мало пре Соње, ударио је и Дино Дворник. Наравно, кренуће приче о “уклетој генерацији” 60-тих и горкој жетви “Београда златних осамдесетих”,али све су то само урбане легенде. Оно што је истина је то да више нема сјајних уметника! Прерано су отишли, јер нису били припремњени за горчину времена у којем су живели.
А истину о тим временима, Соња је описивала речима : “Погледајте ко је жут, ко је бео. То пише на лицу сваког наркомана, али људи воле да слушају полицију. Наркоманија је широм Србије пројектована за време рата. Донели су је викенд ратници. Њима је дрога давана да би заборављали страх и јуришали. Али, по повратку у град они су дрогу диловали. Јавна тајна је да је деведесетих држава производила хероин и да га је масовно продавала. Деца пропалих војних лица и милиционера су нам продавала бензин и хероин. Време је за хајдучију .“
Соња Савић је била јединствено створење наше глуме. Комбинација лепоте и гламура једне Грете Гарбо са темпераментом и алтернативним системом вредности једне Џулијет Луис. Могла је да игра улоге од ретардиране наказе попут звонара Богородичине цркве до узвишене, патетичне краљице Кристине. Њена лепота и њен глумачки дар били су допуњени изванредном изражајношћу покрета, а њено присуство на сцени или у кадру исијавало је нешто примарно биолошко, физичко, готово анимално, укроћено интелектуалним. Бол од борбе та два примарна принципа у њеном бићу оцртавао се на њеном лицу и на том болу она је изградила своју глуму. Међутим, та иста бол, опорно тешка, ју је и убила. Лицемерно и бахато друштво против кога се годинама борила. Исти они људи који су је свакодневно гледали како се топи,а нико ништа предузео није. Њени крици остали су неми,јер су лицемерни људи уживали гледајући њену сопствену трагедију кроз кључаоницу. Тиме су јој се светили, јер су их њене речи прозивале. А у свакој речи стајала је истина,као стена велика и јака. И управо због тога, узели су јој и задње парче хлеба које је зарађивала радећи на ТВ Авали.
Проблем је, изгледа заиста био тај што је ово прљав град и прљава земља. И то је био највећи бол и немоћ са којима Соња није успела да се избори. Тама је постала црња од мрака у овом друштву одавно огрезлом у неморал и бахатост. И то је оно што ју је,на крају,убило. И као што је цео њен живот био празан, тако је и она, велика и неприкосновена Соња Савић отишла у празнини. Без кинте у џепу.
У празном родитељском стану у којем је остао само један душек.

Последња игра лептира

In Време односи најбоље on септембар 14, 2008 at 5:15 am

„Време сада стоји,
па о вечном мраку не размишљам.
А, кад дође време за путовање,
купићу карте за добра места…“

…оставио је записано на полеђини лекарског рецепта, само дан пре него је преминуо Неша Лептир. Имао је карцином на левом тестису који је метастазирао на мозак.
Давне 1990. године, 12. фебруара у три сата ујутро, у 31. години живота умро је Ненад Радуловић вођа групе „Последња игра лептира“. Кажу, док је губио дах, као да је храбрио своје најближе речима: „Добро сам, само једино не могу да играм фудбал…“ За собом је оставио антологијске стихове попут „Наташе“, „Умиру јелени“, „Врати се“ и „Груди балканске“, уз које се и данас сећамо неких старих љубави.
Своје наступе волео је да започне стиховима:
„У мојој гитари живи један лептир
и много је ствари које нас вежу,
кад дођу кише и зима туге
и мени и њему крила се стежу“.

Кажу да си могао бити и на пет концерата заредом, а да ти се чини да си заправо први пут. Кажу да си могао сатима да причаш са њим, а да ти никада не досади. А они који су познавали Нешу, кажу да туга за њим још увек живи.
„Последња игра лептира“ је основана давне 1979. године. Чланови групе били су : Ненад Радуловић – Неша Лептир (глас), Драшко Јанковић (гитара), Сашо Богојевски (бас), Драган Тодоровић (бубањ), Драгомир Станојевић (клавијатуре), Зорица Ђерманов (глас), Лидија Асамовић (глас). Прва званична свирка била је у Дому синдиката и већ тада су се данима на благајни низале налепнице – РАСПРОДАТО!
Неша Лептир је импровизовао, глумио на сцени и никада чак ни он сам није знао како ће све то да изгледа. Волео је да прави перформансе на отвореном. Никада није правио концерте, него журке (како је волео да их зове). Силазио је међу публику, обожавао да се дружи. Када је писао песме, то би увек биле баладе. Касније је појединим песмама додавао брже ритмове. У свему што је радио крила се одређена симболика, а највише у самом називу групе – ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛЕПТИРА. Дао је групи тај назив, али никада није открио зашто. Винуо се брзо, живео исто тако и сагорео је брзо. На сцени весељак, а у животу сетан.
И цео његов живот је био последња игра лептира, раздрагана и весела. До краја је увек давао себе…И потрошио се. Није умео никоме да се одупре, ни да се склони у страну, свима се давао. Био је занесењак, тотално неискварен.
Први се осмелио да имитира Милошевића и то 13. маја на Дан милиције. Када је неки од командира револтирано негодовао из публике, на опште одушевљене осталих, Неша је изговорио: „Нико не сме да вас бије.“ Оригиналним хумором дао је печат и Индексовом радио-позоришту у којем је био од оснивања. И сваки пут када би Неша почео да изваљује, сви су добијали нападе смеха. Од 1978.године Индексово радио позориште емитује се као једносатна радио комедија. Из тог времена остао је запамћен перформанс Неше Лептира „Сторија о Баба Вишњи“.
Често је умео да заборави где је оставио кључеве од стана, па је тако једном у Дому синдиката, певајуци „Наташу“, на стих „остао је кључ од стана“ узвикнуо: „Еј, мама, кључ је код комшинице!“
Живот му је био баш онакав као што је и говорио: „Савршено организовани хаос!“
Био је спортиста, имао црни појас у каратеу. И док су његови другови из 9. гимназије играли баскет, он је глумио њиховог тренера са све карираним сакоом.
Уписао је права и чак дао и неколико испита. Кад је стигао до римског права – напустио је факултет! Међутим, дао је обећање да ће се једном вратити на фаx. И вратио се пар година касније – да одржи концерт.
1989.године група је престала са радом и Неша је објавио свој први соло албум „Нико нема што питон имаде“. Свој други албум „Модра бајка“ никада није испео да заврши. Своју последњу песму „Сузе са звезда“ написао је неколико дана пред смрт:
„Као последњи позив за сан,
као небо кад изгуби дугу,
у мојој глави
фалиш ти, све јаче.
Звезде кажу да стварно је крај
и да нећу те видети више,
у то нисам баш сигуран,
јер само се река не враћа.
Ја тако јако хоћу да зазвони,
ја тако јако хоћу да си ту ноћас,
у глави није како треба
сузе са звезда падају
Живот доноси сузе и смех,
време односи најбоље дане,
а најбољи су нестали са тобом.“

Ни опака болест није успела да уништи ведрину духа. Пред саму операцију тумора на мозгу извео је свој перформанс на ВМА. Причао је, певао, имитирао, а кад је анестезија почела да делује, обратио се особљу: „А сад, сви на своје радне задатке!“ И легао.
Сахрањен је на Бежанијском гробљу у Београду, а на његовој надгробној плочи урезано је :
„Свако од нас неку своју причу има,
што у тами тишти, а путеве бира.
Само кад је хладно,
кад умори зима,
слутимо је, тужни ,
на крилу лептира.
Свако од нас плаћа дах своје тишине
што кроз кожу дише у ватри немира.
Само кад је мокро,
и кад дуга сине
свако на свом длану буди свог лептира.“

Преузмите песме :

Последња игра лептира – Врати се
Последња игра лептира – Такси
Последња игра лептира – Модра бајка

Увело лишће

In Жак Превер, Поезија и проза on август 28, 2008 at 2:37 am

Оригинална верзија на француском

„Јe voudrais tant que tu te souviennes
Des jours heureux où nous étions amis.
En ce temps-là la vie était plus belle,
Et le soleil plus brûlant qu’aujourd’hui.
Les feuilles mortes se ramassent à la pelle.
Tu vois, je n’ai pas oublié…
Les feuilles mortes se ramassent à la pelle,
Les souvenirs et les regrets aussi
Et le vent du nord les emporte
Dans la nuit froide de l’oubli.
Tu vois, je n’ai pas oublié
La chanson que tu me chantais.
C’est une chanson qui nous ressemble.
Toi, tu m’aimais et je t’aimais
Et nous vivions tous deux ensemble,
Toi qui m’aimais, moi qui t’aimais.
Mais la vie sépare ceux qui s’aiment,
Tout doucement, sans faire de bruit
Et la mer efface sur le sable
Les pas des amants désunis.
Les feuilles mortes se ramassent à la pelle,
Les souvenirs et les regrets aussi
Mais mon amour silencieux et fidèle
Sourit toujours et remercie la vie.
Je t’aimais tant, tu étais si jolie.
Comment veux-tu que je t’oublie ?
En ce temps-là, la vie était plus belle
Et le soleil plus brûlant qu’aujourd’hui.
Tu étais ma plus douce amie
Mais je n’ai que faire des regrets
Et la chanson que tu chantais,
Toujours, toujours je l’entendrai!“

Енглески превод

„I would like as much as you remember
The happy days where we were friends.
In this time the life was more beautiful,
And the sun more burning than today.
The dead leaves collected with the shovel.
You see, I did not forget…
The dead leaves collected with the shovel,
The memories and the regrets also
And the wind of North carries them
In the cold night of the lapse of memory.
You see, I did not forget
The song that you sang me.
This is a song which resembles to us.
You, you loved me and I loved you
And we lived both together,
You who loved me, me who loved you.
But the life separate those which love themselves,
All softly, without making noise
And the sea erases on the sand
The Steps of divided lovers.
The dead leaves collected with the shovel,
The memories and the regrets also
But my quiet and faithful love
Smiles always and thanks the life
I loved you so much, you was so pretty.
Why do you want that I forget you ?
In this time, the life was more beautiful
And the sun more burning than today.
You were my softer friend
But I don’t have only to make regrets
And the song than you sang,
Always, always I will hear it!“

Српски превод

„Желео бих да се увек сећам
Срећних дана наше љубави
Тада је живот био много лепши
И сунце блиставије било но данас.
Увело лишће слаже се по земљи
А ја те још нисам заборавио.
Увело лишће слаже се по земљи
Ко наша туга и успомене
Хладни ветар односи их
Заједно све у ноћ заборава.
А видиш нисам заборавио
Песму коју си ми певала
Та песма је била слична нама
И теби која си ме волела
И мени који сам те волео.
Живели смо заједно
Ти која си ме волела
И ја која сам те волео.
Али живот раздваја
Оне који су се много волели.
Сасвим полако и без шума
Море брише трагове по песку
Корака разишлих се љубавника.“