Veliki prasak

Poznato je da vrhunski naučnici nikada ne rade „prljave poslove“ na proizvodnji oružija za masovno uništavanje, već samo za “dobrobit čovečanstva”. Projekat CERN-a tako ima zadatak da otkrije “nove mogućnosti u medicinskoj dijagnostici” (pomoću antimaterije). I, naravno, da zadovolji radoznalost miliona ljudi širom sveta koji gore od želje da saznaju više o „Velikom prasku“ od pre 13,7 milijardi godina. Zato niko i ne žali najmanje tri milijarde evra iz državnih budžeta i skoro pedeset godina rada na projektima iz subatomske fizike. Ostavljam vama da u ovu priču poverujete ili ne. Ipak, imajte u vidu da ni Edvard Teler, Robert Gadard, Nikola Tesla, Alfred Nobel i mnogi drugi nisu imali nameru da stvore ubojita oružija…Ali su ih stvorili.

Nakon 50 godina u CERN-u, Evropskom istraživačkom nuklearnom centru, upravo se krenulo u završnu fazu potere za najsitnijim česticama koje sačinjavaju atome. Ukoliko eksperiment bude uspešan, milijarde ljudi širom sveta moći će da “putuju” kroz vreme. Naime, za samo nekoliko sekundi oni mogu biti vraćeni stotinama godina unazad, možda čak i u kameno doba.

Možete li da zamislite da samo u nekoliko sekundi na čitavom Balkanu budu razoreni svi uređaji i komponente koje koriste električnu energiju? Stale bi fabrike, železnica, rafinerije, automobili,, liftovi, frižideri, šporeti, vodovodna i kanalizaciona mreža, toplane, pekare, medicinski uređaji, radio, TV, štamparije i naravno hidro i termoelektrane… Ne, to ne bi bio jedan veliki kvar na elektro mreži, koji bi se vremenom otklonio. To bi bilo potpuno uništavanje svih uređaja kroz koje protiče slabija ili jača električna struja.  Za njihovu ponovnu gradnju bile bi potrebne decenije. Ekonomski bi sve države bile totalno razorene. Mnogi ljudi bi poludeli, a oni koji bi preživeli, morali bi da organizuju novu društvenu zajednicu na nivou 18 veka.

Šta je to što može tako efektno delovati za samo nekoliko sekundi? To je elektronska ili elektromangentna bomba, koja je ne samo odavno konstruisana u SAD već i isprobana. Problem sa ovom bombom je što se ona mora dobaciti na cilj avionom ili projektilom. To znači da protivnička strana (ukoliko je u pitanju vojna supersila kao na primer Rusija ili SAD) može ovu raketu i da presretne i uništi je. Sa druge strane po tvrdnjama stručnjaka vojna električna postrojenja se mogu odbraniti stavljanjem u posebne “zaklone” koji rade na principu Faradejevog kaveza i koji skreće elektromagnetnu energiju koju ova bomba rasipa i usmerava je u zemlju. I to onda nije totalno uništavanje. Najzad, ona ne uništava direktno živu silu.

Ali, ako želite da se dočepate naftnih nalazišta gde žive desetine miliona ljudi koji vam ne dozvoljavaju da koristite njihovu naftu, morate ih sve nekako “skloniti” odatle. Nuklearne bombe odradiće vam taj posao,jer mogu za nekoliko sekundi milione ljudi poslati na “onaj svet”, ali radioaktivna kontaminacija će vas, ne samo onemogućiti da pristupite željenom terenu, već će se vremenom širiti po čitavoj planeti. Tako ćete i sami postati žrtva svojih “prljavih” bombi. Dakle, nuklearne bombe su neadekvatno oružije za masovno uništavanje.

Globalni rat, zapravo ima smisla samo ako u njemu ima pobednika i dobiti. U tom cilju potrebno vam je “čisto” oružije, a isto tako ubitačno. Nešto što niko ne može da presretne i osujeti dejstvo. Najbolje je da imate nešto što većina i ne zna da imate.

To “nešto”  revolucionarno bi moglo da bude antimaterijsko oružije.

Za sada, korišćenje antimaterije  postoji samo u naučno fantastičnim filmovima i TV serijama. Čuveni svemirski brod “Enterprajz” iz “Zvezdanih staza” kao pogonsko gorivo koristi upravo antimateriju.

Ali, da  monstruozne ideje o pravljenju  antimaterijskog oružija postoje u američkoj vojsci i da nije sve samo na nivou ideje već da se vrše i neka ozbiljna naučna istraživanja, javnost je prvi put saznala zahvaljujući jednom članku objavljenom u lokalnom listu “Hronika” u San Francisku, oktobra 2004.

Autor pomenutog članka, novinar i istraživač u oblasti nauke, Kaj Dejvidson, otkrio je da američke Vazduhopolovne snage troše krišom milione dolara u nastojanju da razviju antimatrijsko oružije. On je objavio detalje jednog govora koji je 24. marta 2004. održao Kenet Edvards, direktor tima za istraživanje “revolucionarnog oružija” u Direkoratu za municiju u Eglinu, na Floridi. Na jednom od instituta NASA-e u Arlingtonu on je i obrazložio potencijalne mogućnosti za korišćenje tipa antimaterije nazvane pozitroni (pozitivno naelektrisani elektroni) u vojne svrhe.

Ideje su se kretale od pravljenja minijaturnih antimaterijskih bombi, koje bi se veoma lako nosile u ruci, do pogonskih motora na antimateriju koji bi beskonačno energijom napajali špijunske letilice.

Takve letilice praktično nikada ne bi morale da sleću. Podmornica na ovaj pogon bi mogla konstantno da bude u vodi.

Tu spada i antimaterijski “eletromagnetni puls” koji bi spržio neprijateljske električne instalacije i čitavu mrežu napajanja i komunikacione sisteme u nekoj državi.

Istraživanje CERN-a -  Činjenica je da se u ovim “humanim” i suludim nastojanjima Amerikanci i Evropljani već nekoliko decenija prosto utrkuju.

Veliki akcelerator čestica u Fermi u Ilinoisu ima opseg od 6,5 kilometara i u njemu se već godinama protoni (teške čestice) ubrzavaju kako bi dobili što veću energiju. Jakim bombardovanjem čestica i njihovim sudaranjem pokušava se otkriti iz kojih se sve kvarkova i leptona sastoje atomi.

U Švajcarskoj gde je smeštena skalamerija projekta CERN-a ovih dana počinje sa radom do sada najozbiljniji pokušaj da se pohvataju pomenute teške čestice «W» i «Z». One će se tu ubrzavati u tunelu dugom 27 kilometara uz pomoć veoma visoke tepmerature čak do brzine svetlosti, a onda ih  ubacivati u četiri različita detektora gde će naučnici pokušati da ih naterju u neku reakciju i ispitaju njihovo ponašanje. Naravno najzanimljivije je merenje količine energije koju će ove čestice naterane da se sudaraju osloboditi. To će se odigravati u detektorima  nazvanim LHC (Large Hadrone Collider) i Alisa.

Treći detektor je ogroman konterjner 16 metara visok napunjen sa 35000 litara tečnog vodonika ohlađenog na temperaturi od – 254 stepena Celzijusova koji se održava na niskom pritisku. Nazvan je Atlas. Prolazak naelektrisanih čestica stvara  linije mehurića i one treba da budu detektovane na polovini komore kada čestice budu proletale kroz tanke metalne prozore. Ova reakcija treba da oslobodi helijum koji će se onda rashlađivati do tečnog stanja.

Četvrti detektor je CMS zapravo sistem magneta.

Ohlađeni tečni vodonik će se koristiti i za rashlađivanje čitavog sistema koji će se zagrevati na do sada nezabeleženim temperaturama na Zemlji.

Pošto u eksperimentu postoje svi uslovi za izbijanje nuklerane fuzije i oslobađanje radijacije, čitav kompleks je napravljen pod zemljom i to na dubini od 50 do 100 metara i iskošen je.

Duž čitavog tunela od 27 kilometara i visine 12 spratova koji ubrzava čestice nalaze se destine hiljada magneta koji magnetnim poljem sprečavaju snop čestica da proleti kroz zid, već ga održavaju u sredini. Ako bi neki od magneta otkazao čestice bi u trenutku izletele napolje. 

Najveći problem naučnika je  da u svakom trenutku mogu da detektuju čestice.

CERN je do sada najsavršenija mašina ikada napravljana. Nažalost, ovo je i najriskantniji ekepriment ikada izveden na Zemlji. Samo njegovo postojanje dovodi u pitanje celokupnu Ajnštajnovu teoriju relativnosti! Pitanje koje se,nakon svega,nameće je – da li je Ajnštajnova teorija relativnosti naučna teorija ili je ona samo još jedna obmana ?!?