Majka hrabrost

Ako živite u Srbiji, nemoguće je da niste čuli bar jednu horor priču o nečijem porođaju. Pri tome uopšte nije bitno doba u kome su se ti porođaji dešavali – priče od pre 30 godina i priče iz prošle godine zapanjujuće su slične. I dok se rasprave o uzrocima bele kuge u Srbiji vrte oko toga koliko su današnje žene sebične i nespremne da rađaju jer ne žele izgubiti svoj komfor, ni država, ni mediji, ni ministarstvo zdravlja, ni nevladine organizacije, ni specijalizovani časopisi za roditelje – niko se ne usuđuje da priča o stanju u srpskim porodilištima.

Zašto?

Ne žele da plaše trudne žene i porodilje.

Da li ima razloga za strah?

Ima, jer najstrašnije priče, poput ove, dolaze upravo iz naših porodilišta…

Ko je jači i pametniji: čovek ili bubašvaba?

„Sve se dogodilo u bolnici u Zaječaru 9. marta ove godine, 2008. Pre nego što pređem na konkretnu stvar htela bih da kažem da je moj dugogodišnji partner, otac deteta stranac, živi u jednoj od zemalja EU. Ja imam 25 godina, po zanimanju sam dipl. defektolog, i što zbog posla, a što zbog naivnosti odlučila sam da se porađam u Srbiji, u gradu u kome živim, jer eto tolike žene se porađaju pa šta će i meni da fali! Pored toga trudnoća je od samog početka bila održavana, prvo hormonskim preparatima, kasnije gynipralom, koji sada trudnice jedu kao bombone, i smatrala sam da mi je bolje ne leteti avionom i ne maltretirati se, a da ću se tamo preseliti posle porođaja. Termin porođaja je bio 14.mart. Još da dodam da sam ja pre trudnoće imala stabilnih 80 kg, doduše i bila savršeno zdrava, svi mogući parametri su bili idealni. U trudnoći sam pazila šta i koliko jedem i ugojila se svega 11kg, na početku trudnoće sam radila triple double test i svi parametri deteta su bili u redu. Nisam imala nikakvih zdravstvenih problema do 37. nedelje kada sam otekla. Doktorka mi je rekla da mi je pritisak malo povišen, 140/90 i uputila me na odeljenje ginekologije gde sam ležala nedelju dana, i gde nisu hteli da me porode iako sam ih molila. Izgovor je bio da je suviše rano i da je dete suviše sitno. U međuvremenu su bez probleme porodili 3 žene sa povišenim pritiskom kojima je termin bio posle mene, govoreći da su one pod rizikom, a da sam ja stabilna.

Po izlasku iz bolnice 2 nedelje pre termina, 29. februara ove godine, dobila sam kontrakcije. Na dežurstvu je bio dr koji me je poznavao i kod koga sam „imala vezu“. Dao mi je infuziju za prestanak kontrakcija i kada sam ga pitala da me porodi rekao mi je da se ne pravim pametna i da je dete mnogo malo, a babice su prevrtale očima kako im za džabe zauzimam krevet i kako sam razmažena.

Sledeći dan sam otpuštena iz bolnice da idem kući i „čekam termin“. 8.marta uveče dobila sam kontrakcije i pozvala svoju dr koja mi je rekla da idem u bolnicu kada budu na 10 min učestalosti. U 4 sata ujutru dobila sam neprekidnu kontrakciju koja je bila veoma jaka i nije prestajala. Odmah sam otišla u bolnicu gde je dežurni lekar ustanovio da detetu ne kuca srce i da „ko zna šta nije bilo u redu“. Sledeća dr koja je došla u 7 ujutru mi je rekla da je to verovatno puknuta posteljica, isto se dogodilo i njenoj ćerki, ali Bože moj šta da se radi takav je život. Ili možda i nije, jer kod puknute posteljice se jako krvari. Naravno od 4-7 časova, niko nije ni obraćao pažnju na mene, iako se nijedna druga žena u to vreme nije porađala. Oko 10:30 više nisam mogla da trpim konstantnu neprekidnu kontrakciju i počela sam da vrištim. Tek tada je dr došla i pregledala me, i ustanovila da ja uopšte nisam otvorena i da bi možda zaista trebalo da idem na carski rez, iako se carski rez ne radi na mrtvom detetu.

U salu sam ušla u 11h, a iz nje sam izašla u 14:45. Epilog priče su puknuta placenta koja je ugušila musko dete težine 3.450g i dužine 50 cm (i koje je bilo savršeno zdravo što je potvrdio obdukcioni nalaz). Ja sam potpuno iskrvarila, u poslednjem trenutku su odlučili da ne izvade matericu i nekako uspeli da je spasu. Otkazali su mi bubrezi i srce, 20 minuta nisam imala puls i 3 nedelje sam provela u bolnici od čega 2 na intenzivnoj nezi. Potpun oporavak je trajao 3 meseca, sa tim da je materica stvorila priraslice sa bešikom i da mi u sledećoj trudnoci preti rizik od prevremenog porođaja. Izgovor lekara je bio da se sve to desilo „jer sam bila debela pre trudnoće“, „da nisam imala rizik za pucanje posteljice i da se to ne može predvideti unapred“ i „da nisu mogli da vade dete bez potrebe 2-3 nedelje pre termina“ i čak „da ih je nerviralo što sam ja previše upućena“.

Nisam želela nikog da tužim jer smatram da bi mi samo nanelo dodatnu bol, a od toga ne bih imala nikakvu korist, jer ne postoji novac koji može da nadoknadi gubitak. Ipak smatram da je nepristojno prebacivati krivicu na mene, ili zaboga, zamerati nekome na obrazovanju. Najružniji mi je izgovor „zato sto si bila debela pre trudnoće“ jer ima mnogo krupnijih žena koje nisu imale nikakvih problema. Takođe ne smatram da je obaveštenost minus, jer svako ima pravo da se interesuje po eventualne rizike za svoje i zdravlje svog deteta. I zasto je toliki problem reći „Izvinite, pogrešili smo, nismo procenili rizik“. Ne bi promenilo mnogo toga, ali bar bi ublažilo gorak ukus i ostavilo utisak kakve-takve ljudskosti.

Posle svega, iako sam po recima lekara „mlada i vreme radi za mene“ ja ne želim ponovo da pokušam. Ne želim da ponovo prolazim kroz istu situaciju, na ovom ili bilo kom drugom mestu, jer ne želim da rizikujem i sklonija sam egoizmu, ako hoćete tako to da nazovete, nego mazohizmu. Zvanično, niko ne može da mi garantuje da se ista stvar neće ponoviti, a rizik za ponovnu abrupciju placente je 10-17%.

Nekada sam želela da imam cetvoro dece, a sada znam da nikada više neću poželeti da rodim.“

Vođena lošim iskustvom tokom porođaja u Gradskoj bolnici na Zvezdari, Branka Stamenković počela je da prikuplja priče iz iskustva naših žena širom Srbije. Sve priče objavljene su na web sajtu MAJKA HRABROST.

Da li će trud ove hrabre žene uspeti da pokrene bilo šta da bi se situacija u srpskim porodilištima promenila? Mnogi pesimistički govore da je reč o neprobojnom Belom Zidu, bar kada je u pitanju srpsko zdravstvo. Ipak, u nešto se mora verovati i nadati se, jer nada pokreće svet, zar ne?