Evropa nema alternativu

Međunarodni monetarni fond odobriće Srbiji veći deficit kako bi se popunila sve veća rupa u državnoj kasi. Zauzvrat, taj isti MMF će tražiti povećanje poreza na dodatu vrednost! Tako su nas nedavno upozoravali ekonomisti.
Sa druge strane, Titovi pioniri prosto su se utrkivali u davanju izjava ne bi li ismejali ekonomsko znanje stručnjaka. „Nećemo smanjivati plate i penzije ni povećavati poreze“ i „Tokom pregovora sa MMF-om biće izdejstvovano da ne dođe do povećanja PDV-a, ali ni smanjivanja plata i penzija“ obećavali su oni sa vrha. I da nisam pobornik one naše stare : „Obećanje-ludom radovanje“, možda bih još i verovala u ove bajke. Ali…naš happy end, izgleda, neće biti baš tako happy poput bajke. Sve više mi se čini da će to biti sumorno buđenje uspavane lepotice bez princa koji je,uz put, samo žaba koja nema tu moć da naivnim poljupcem reši sve. A srpska bajka počinje ovako : Da bi popunila sve veću rupu u državnoj kasi, Vlada Srbije će od Međunarodnog monetarnog fonda tražiti povećanje deficita, ali će i podići porez na dodatu vrednost. Kažu – to je jedino rešenje! Stvarno su sposobni, nema sumnje. Kad god nema para, a mora se vratiti ono što je pozajmljeno, oni se smelo dosete, pa udri po sirotinji! Onoj što, u beznađu, sama sebi seče prste. Grbača naroda je, dakle, još uvek najprofitabilniji biznis! I dok javnost naveliko nagađa o većim porezima i načinu na koji će harač da se ubere od sirotinje, ima i onih koji su malo razmislili pre nego što su se dosetili da postoji i drugo rešenje – obaveza da se žestoko smanji broj zaposlenih u javnom sektoru, pre svega u prosveti i zdravstvu! Dakle, to je to. Tranzicija će, izgleda, biti uspešno dovršena kada broj pojedenih obroka u narodnim kuhinjama bude jednak broju obroka pojedenih u našim domovima. Za to vreme, politički sinovi, ćerke, žene, tetke, stričevi, bratinice, sestrići, babe i prababe i dalje će bezbrižno da rade uvaljeni na najbolje moguće položaje! I oni najpametniji nikada se neće setiti da smanje broj ovih „privilegovanih“ lezilebovića kako bi olakšali budžet i sjahali sa grbače napaćenog naroda. Ronald Regan nije bio u pravu oko puno toga, ali je jedno pogodio u sam centar: „Ne očekujte od države da reši Vaše probleme, jer država je – problem!“ Ovih dana, te reči dobijaju svoju potvrdu. Opet i po ko zna koji put, nastradaće sitna boranija iza koje ne stoji ni jedna jedina politička partija! Ali, nema veze…Cene skaču, posla nema, a računi stižu. Oni srećniji danima jedu poparu i džem. Oni manje srećni jedini spas vide u narodnoj kuhinji. A ima i onih koji sanjaju jedan obrok dnevno ili makar suvu koricu hleba! Zimnica, ogrev i nova garderoba postali su misaona imenica za mnoge u Srbiji. Život ispod ivice egzistencije postao je simbol prosečnog Srbina. Ali, opet…Sve to nema veze. Najvažnije je da smo dobili Beli šengen i da idemo u Evropu, zar ne? A Evropa nema alternativu!
Bilo kako bilo, MMF će biti veoma zadovoljan radom Titovih pionira. Buduće generacije u Srbiji imaće prilike da rade za dugovanja koja će im ostati u nasleđe, malo od nas koji ćutimo, a malo i od naše poslovne elite stručnjaka sa „sjajnim“ idejama! Simulacija pada sa 3000 metara bez padobrana je upravo počela. Sigurna sam da će se na daleko čuti kada jednom udarimo u zemlju. Svesni da nam nema spasa, Titovi pioniri ispunjavaju poslednju želju i brzina tog zadnjeg pada se povećava. Ko preživi – pričaće. A do tada, hipnotisana gomilo, glasajmo i dalje za Titove pionire. Ako ništa drugo, moram priznati da imaju stila!

Hirošima-zločin koji nema opravdanje!

Na današnji dan, 6. avgusta 1945.godine, američka vojska bacila je prvu atomsku bombu u istoriji čovečanstva na Hirošimu. Od udara bombe i posledica radijacije stradalo je 140.000 ljudi. Dve godine nakon toga, od velike količine radijacije, umrlo je nekoliko desetina hiljada ljudi.

Tri dana kasnije, 9. avgusta 1945.godine, američko vazduhoplovstvo bacilo je još jednu atomsku bombu na japanski grad Nagasaki. Iako je ona bila slabija od atomske bombe bačene na Hirošimu, u ovom napadu poginulo je 80.000 ljudi. Sedam dana kasnije Japan je kapitulirao, a planeta je shvatila da je čovek spodoban da uništi živi svet na njoj.
Danas, 64 godina nakon atomskog napada na Hirošimu, zastrašujuće deluje činjenica da većina Amerikanaca smatra da je bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki u Drugom svetskom ratu bilo – opravdano.
Anketa Univerziteta Kinipiak iz Nju Hejvena, sprovedena od 27. jula do 3. avgusta, pokazala je da čak 60% Amerikanaca opravdava ovo monstruozno bombardovanje japanskih gradova atomskim bombama u Drugom svetskom ratu. Interesantna je i činjenica da se za ovaj najveći zločin u 20.veku, zvanična SAD nikada nije javno izvinila Japanu! Umesto toga, sami su sebe proklamovali u “planetarne borce mira”!?!
Ako se pobroje žrtve svih američkih bombardovanja (koja su naravno uvek bila iz “demokratskih” pobuda), nesumnjivo se dolazi do veoma iznenadjujućeg broja koji nikako ne asocira na – mir. Međutim, čini mi se da se amerikanci i danas drže one stare : “Smrt pojedinca je tragedija. Smrt miliona je – statistika.“!
Neki imaju običaj da kažu i to da “veliki ne greše“. Ako u tome ima istine, onda se od budućnosti može očekivati svašta. Ili – ništa.