Српске земље и Српске карте кроз историју

Погледајте овај кратки троминутни видео клип са старим картама Српских земаља кроз дугу Српску историју, послушаје дивну пратећу музику која тече кроз нашу крв, само смо ми оглувели да је чујемо. Пробудимо се… то је музика нашег духа, нашег националног етноса…!

Линк ка видео клипу на http://www.vimeo.com/
Преузми видео клип (8.5мб.)

(Ко се не снађе око скидања видео клипа, јасно упутство је овде. Да би гледали видео клип преко целог екрана, кликните на бели квадратић десно на командној линији плејере, лево од натписа “vimeo“)

Послушајте у целости, у пуној верзији, нашу предивну етно песму са видео клипа, коју пева фантастична Василиса! Уживајте…!

Василиса – Гора

Преузми аудио клип (3.8 мб.)

На крају видео клипа обратите пажњу на:

„Основну бројну вредност Винчанског писма“

и упоредите са нашом ћирилицом, коју скоро да смо и сами избацили из глава, и видећете сличност.

Циљ овог прердстављања није да доказујем да ли је Српски народ најстарији или не, већ да се поново вратимо својим националним коренима и да се једном богаму заинтересујемо за нашу историју и истину о њој, да одвојимо нагомилане и изфабриковане лажи од истине..!

Када кажем да се поново вратимно својим националним коренима, то никако није нацизам, не…!!!

Већ здрави трезвени национализам..!

Национализам који воли и поштује своју нацију, културу, обичаје, музику, и њену историју, али који такође поштује и уважава и друге нације.

Зашто то кажем….?

Па зато јер је на светској медијској и политичкој сцени стравичан поход и напад на Србе и њихов идентитет и свест о самима себи, на све што је Српско (…ми смо убице, дивљаци, кољачи, силујемо…) са циљем да се Срби понизе, да им се усади лажна кривица за све и свашта, да сe тако из њиховог идентитета избрише сваки делић, сваки атом Српских корена, да се Срби стиде самих себе, другим речима, да Срби постану „тиква без корена“!

То још у историји није рађено ни са једним народом, као са нама, те невиђене лажи и сатанизација, никад!!

Сатанизација нас Срба током грађанског рата у бившој СФРЈ била је стравична и у историји невиђена! Малте не: „ми једемо живу децу“. Брисање Срба из листе народа се континуирано наставља и дан данас, одвија се у више софистицираних облика и начина, кроз медије, у култури, политици, образовању;- где се у уџбеницима балканских народа, а понегде и нашим, пише нова фалсификована историја, која је и онако већ добро изфабрикована, а ако и ова „нова историја“ у догледно време „проради“… на нашој и светској сцени… Срби ће бити збрисани, „сравњани са земљом…!“

У кампањи брисања Српског слободарског идентитета разним лажима, полуистинама, као и фабриковању идентитета „Срби су криви за све, и треба да нестану“… поред светских моћника, највише доприносе ове наше петооктобарске власти које управо преко медија највише и раде на томе да овај народ заборави да су Срби! Чак и они нам разним извињењима другим нацијама за изфабриковане “геноциде“, утерују лажну и исконструисану кивицу да смо злочинци, геноцидан народ, и као да у читавој нашој историји нисмо били оно што јесмо, слободарски народ..!

А да ли се некад неко нама извинуо за стварни геноцид, рецимо у Јасеновцу, за 700.000 покланих Срба..!

“Ма пусти то, то је прошлост, ви Срби сте стално оптерећени прошлошћу“

… рели би “браниоци људских права“ и светска политичка елита код које се унапред зна ко је “злочинац“, а ко “жртва“.
Али…неко је за рачун 700.000 невино покланих СРба данас направио државу!
И не само то, да ли је тај неко одговарао за те злочине геноцида пред међународним судом…!!

Зашто, и докле ћемо ми да ћутимо о томе…!

Ако Хрвати могу да се зезају тужећи Србију да је починила геноцид у Хрватској, јер је Слободан Милошевић “натерао“ Србе у Хрватској да се бране, јер изгледа они незнају када су у опасности, треба то неко хиљадама километара далеко да им каже, зашто ми не бисмо тужили Хрватску за прави злочин геноцида у Јасеновцу!

Злочини никада не застаревају!

Стално се прича о Европској Унији и европљанима, али иронија у свему томе је та, да историја Европе почиње на Балкану…!

Иронија је и та, да ће у ЕУ и европски народи губити свој идентитет, а полако га и губе утапајући се „милиметарски“ у „европљане“. То поједини интелектуалци из многих Европских народа и увиђају, они дижу свој глас, осећају да је ЕУ једна „машина за млевење меса“, односно њиховог идентитета, за рачун светске капиталистичко-монетарне елите и битанги, који цео свет посматрају као њихов „концентрациони логор“, у коме ће аморфни безидентитетни робови као радна снага да служе у циљу њиховог профита, „прогреса“. Да сллика буде још стравичнија, деструктивни капиталисти са својим терором капитализма, немилосрдно уништавају и нашу животну средину зарад профита!

То је опасна игра коју светски моћници намерно играју, и у Европи и на Балкану, јер кад потискујеш некоме национални идентитет, као да је то нешто малте не ретроградно, онда то путем контра ефекта узрокује да се појаве разни Хитлери и разни нацизми, са несагледивим последицама! Али монетарна елита трљаће руке, јер ће у својим џеповима да гомила њихов болесни је*ени профит…!

Човек је динамично психолошко биће, вишеслојног идентитета унутар себе, мултидимензионалног… националног, релиигијског, грађанског… и било које потискивање и обезвређивање једног типа идентита, над другим, је опасно..!

Па зар нас крвава историја није научила томе…!

У оној најдубљој есенцијалној суштини, човек је само човек, људско анационално биће…!

Но, незрела „интелигентна“, „умна“ елита и политичари, не схватају о чему се ради, или можда схватају и играју свој „крвави плес“, у коме увек страдамо само ми, обична људска бића…!

Но шта је ту је….

Ми Срби треба да порадимо на повратку нашег националног идентитета, да не би ускоро постали „грађани другог реда“, номади и чергари који лутају из земље у земљу у потрази за сасвим нормалном и обичном егзиостенцијом, за кором хлеба.

Ми смо живи пример, када наша незрела и несвесна „елита“ потискује наш национално-религијски идентитет у нашем мултидимензионалном идентитетном бићу, на рачун грађанског, тзв европског…и шта ако се у нашој нацији због тако штетног обезвређивања националног, путем „контра ефекта“ ( психолози добро знају шта је то, како то функционише…) појаве у догледно време неки „мали Хитлери“..??

Они ће бити само „нус-производ“, а главни креатори и кривци, само ће трљати руке иза сцене, јер ето њиховог је*еног профита и бизниса на видику..

Светски крвожедни моћници ће то једва дочекати, и рећи ће „Ето, ко су Срби, дивљаци, лепо смо вам причали“…

Заправо, све то они и „дизајнирају“ путем стратегије ратова „ниског интензитета“, на дужи период, јер живе од ратова и крви обичних људи, било које нације. Заврши се један рат, и одмах на неком другом парчету земље, где је владао „мир“, избије нови рат, и тако све у круг..

Наравно, ова моја борба за наш здрави Српски национализам, не значи да требамо потискивати и остале наше идентитете, попут грађанског, религијског, пре свега људског, али руку на срце, пошто је национално веома јак идентитет и осећај у свим људским бићима (док се не одухове и потпуно сазру за нешто више), па и „тим Србима“, требамо се вратити себи, Српским коренима (!), јер ћемо иначе нестати, нећмо бити више чак ни грађани, већ некаква створења треће класе!

Јер… иако је ЕУ замисао губљења идентитета европских народа, они га још нису изгубили, још нису “европљани“, не иде то на брзину…Французи се и даље поносе што су Французи, Енглези се поносе што су Енглези, Немци се поносе што су Немци, а ми, Срби..?

Срби се услед стравичне сатанизације сада и стиде свог имена и нације, више ни сами незнају ко су, јер они су: „дивљаци, геноцидни итд..“ и сада уместо да режим пружа барем тај медијски отпор, да раскринкава лажи и неистине о нама, они све раде обрнуто, наравно… зато су и „инсталирани“ са џаковима долара…!

Кад Србин каже да је Србин који има своје националне интересе, свим тзв “браниоцима људских права и правде“ диже се коса на глави, то је као нацизам, јер Срби по њеима су у оснопви злочинци који су криви за све, реметилачки фактор у свему. Све нације могу да се поносе што су из те нације, али Срби не, јер: “то је нацизам“.

Но, не може то тако више…!

Ако ова однареођена власт неће да ради на брањењу Српског идентитета, сменићемо је кад тад, а дотле ћемо преко интернета и разних сајтова, да се информишомо о лажима и истинама, да тако у мисаоној сфери што више знамо о себи, да створимо критичну масу емотивних мисли за неопходан напор ка променама, ка новим људима који ће „испливати“ на површини из те критичне масе, да воде Српски народ у свеобухватни опоравак и обнову!

Мада… мада су нам и сада сам овај тежак и бременити живот, и наше голготне муке кроз које пролазимо, као „разапети Христ“, сасвим довљна ствар да учинимо напор ка променама, ка новим људима који ће да воде свој народ у свеобухватни опоравак…!

Свети Серафим Роуз

Линк ка видео клипу на http://www.vimeo.com/, тамо ћете га и скинути, али са веб прегледачем “Firefox“ и његове екстензије „download helper“, а упутство о томе је, овде, јер преко уобичајених упутстава које дајем за скидање видео клипова, то не функционише са видео клипопвима постављених на Вимео видео сервису. Видео клип има 463мб.

Pravoslavlje je Dobrotoljublje

Predstavljam vam danas delo našeg Vladike Atanasija Jevtića:

DOBROTOLJUBLJE

Delo je napisanu u IV Toma, a ja ću vam dati kratke izvode iz svakog Toma po naosob, a linkove da skinete cello štivo, postavio sam odmah ispod, u pdf. formatu

I TOM Dobrotoljublja
Preuzmi prvi tom (3mb. 325 str.)
II TOM Dobrotoljublja
Preuzmi drugi tom (2.9 mb. 396 str.)
III TOM Dobrotoljublja
Preuzmi treći tom (2 mb. 227 str.)
IV TOM Dobrotoljublja
Preuzmi četvrti tom (3 mb. 322 str.)

Dobrotoljublje je preuzeto sa sajta Ivana Antića

TOM I

NEKOLIKO REČI O „DOBROTOLJUBLJU“

„Jevanđelje Božije to je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu – večno oboženje“. Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere“ svoje, po „meri dara Hristova“.

Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: „Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio“. Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju.

Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: „Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja i utvrđivanja različitih projava duhovnog života, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Božije, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje promisaonog svedržiteljstva Božijeg i svoga predavanja – konačno i nepovratno – u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih načina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)“.

Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski živi i podvizava, i kako taj život napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? - Pre svega:

verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju, umrtvljenjem u sebi i svlačenjem sa sebe staroga paloadamovskog čoveka i oživljavanjem u sebi bogolika i oblačenjem u novog čoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). „Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi“, veli Sveti Jovan Zlatousti. „Vera je, veli isti Svetitelj, početak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime“, a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski život – život sa Hristom i u Hristu. Hristos je „Načalnik (=3ačetnik) i Savršitelj vere“ naše (Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao život i življenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podvižničkog življenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20).

Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao život u molitvi i molitvom. „Moliti se Bogu treba većma negoli disati“, veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati učitelj i duhovni vođ pravoslavnih isihasta na Balkanu u 14. veku (kada je i nastao zbornik svetootačkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdačna molitva: „Molitva je kod početnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anđelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevanđelje Božije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeležje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja očišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Božija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pečat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjača u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Božija, premudrost Božija, ili bolje reći početak samomudrosti, Božije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, način življenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anđelskog života na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji čini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).

Sastavljač i izdavač grčke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: „riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, čuvarem čistote uma, mističkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim vođom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom prepunom Isusovog radovanja i uživanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno rečeno: samim organom oboženja“ – blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji).

Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom čudesnom Saborniku-Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdačna molitva istovremeno delatnost rečju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, „teorijom“ {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samožrtvenim življenjem i podvizavanjem, ličnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i čovekoljublje. Jer samo život i delo, u sveživotonom i sveličnom sabornom jedinstvu, čine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleženog i zasvedočenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima nam je jedan posao i jedno delo i jedna služba: živeti, raditi i služiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u Pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoložja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i čitano i praktikovano, kao primljeno Jevanđelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija.

Reč filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, kojije u stvari označava Hrista: „Čovek je po prirodi uzvišeno i delatno živo biće koje željno traži dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuđ onaj neslavni život u uživanjima koji mnogi ljude provode“ (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grčkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Božiji i Sin Čovečiji, Bogočovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja.

Međutim, izraz Dobrotoljublje u značenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili književno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i učenog Origena poletno se učeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi.

Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podvižnike, kao usotalom i za Jevanđelje Hrista Bogočoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za vođe i učitelje hrišćanskog života uzimani, čitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdačni, sozercateljno-praktični podvižnici misli i delatnosti jevanđelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni učeni bogoslovi u svetu, najčešće na episkopskim službama u narodu Božijem po gradovima, tako i oni „građani pustinje“, koji su svojim bogougodnim životom i podvizima pustinju „anđelima u telu“ nastanili i „zemlju onebesili“, kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i južnoitalijanskih podvižnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku.

Zbornici slični nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Otečnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, sastavljen od monaha Pavla, osnivača manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molčalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje.

Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova „svetšenih trezvenjaka“, sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastičkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naročito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podvižničke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g. O tome svedoče brojni svetogorski i drugi grčki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no učenom i iskusnom podvižniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i učinio u toku svega dve godine. Potom je tako sređeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagočestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grčka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grčkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih svetootačkih tekstova koji su ušli u grčku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naročitih izmena) Sveti Pajsije Veličkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g.

Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grčkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogističke glave Kalista Katafigiota, Praktična i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestvičnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr).

Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje značajnog i čak obimnijeg od grčkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno živo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristočežnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih hrišćana.

Sveti Ilarion Veliki

22. 3. 1996 Man. Tvrdoš

Ep. ZHP Atanasije

TOM II

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN

Kratko saopštenje o njemu

Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti, u okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naučno obrazovanje. On je od detinjstva zavoleo bogougodan život. Goreći željom da postigne savršenstvo u njemu, otišao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monaštvo. Slušajući o slavnom podvižničkom životu egipatskih otaca, on je poželeo da ih vidi i da se pouči od njih. Dogovorivši se sa svojim drugom Germanom, on se, posle dvogodišnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upućuje u Egipat oko 390. godine.

Oni su celih sedam godina proveli tamo, živeći u skitovima, u kelijama, u manastirima, među otšelnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapažali, izučavali i na samom delu izvršavali, detaljno se upoznavši sa tamošnjim podvižničkim životom u svim njegovim vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otišli u iste pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine.

Ostavivši opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj, gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana posvetio za đakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za sveštenika (400. g.). Kada je sveti Zlatoust bio osuđen na zatočenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslaše u Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, među kojima su bili i sveti Kasijan i njegov prijatelj. Međutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha.

Sveti Kasijan se posle toga više nije vratio na istok, nego se uputio u otadžbinu i tamo nastavio sa svojim podvižničkim životom po egipatskim uzorima. On se proslavio i svetošću života, i učiteljskom mudrošću. Zatim je bio posvećen za sveštenika. Oko njega su se, jedan za drugim, počeli sabirati učenici i ubrzo se od njih obrazovao čitav manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i ženski manastir. I u jednom i u drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su živeli i spasavali se monasi u istočnim, a naročito u egipatskim manastirima.

Dobro uređenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i očigledni uspesi tamošnjih podvižnika privukli su na sebe pažnju mnogih jeraraha i nastojatelja manastira Galske oblasti. Želeći da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili svetog Kasijana da im napiše istočne monaške ustave i da iznese i sam duh podvižništva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavši sve u 12 knjiga pravila i u 24 knjige razgovora.

Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrši 29. februara.

Iz asketskih spisa svetog Kasijana u ranije [slovensko] Dobrotoljublje uvršteno je osam knjiga (5-12) o borbi sa osam glavnih strasti i jedan (2.) razgovor o rasuđivanju, i i jedno i drugo u skraćenom obliku.

Slično ćemo i mi postupiti. Glavni odlomci će biti uzeti iz osam knjiga o borbi sa strastima, najvećim delom u potpunom prevodu, sa dodatkom nekih navoda i iz razgovora, gde bude bilo prikladno. Osim toga, smatrali smo da bi bilo potrebno da se ispred njih stavi nekoliko odlomaka iz razgovora u kojima se pokazuje značaj borbe sa strastima u duhovnom životu, njeno mesto u podvižničkom životu, njena neophodnost kao i opšti opis strasti i borbe sa njima. Posle toga, dodaćemo još odlomke u kojima se opisuju druge dve borbe – sa pomislima i sa tugom koja dolazi od nevolja i napasti. To će predstavljati dodatak prethodnom prikazu borbe sa osam pomisli. Na kraju ćemo u vidu dodatka priložiti potrebne pouke o nekoliko predmeta koji se blisko dotiču duhovne borbe, premda i govore o duhovnom životu uopšte: o blagodati i proizvoljenju kao činiocima u izgradnji duhovnog života; o molitvi, u kojoj se oni sustižu; o stupnjevima savršenstva duhovnog života, s obzirom na pobude za njega; i o kraju pokajničkih trudova. Ti dodaci nam ne smetaju da sve odlomke iz spisa svetog Kasijana naslovimo jednim naslovom: Pregled duhovne borbe.

Na taj način će odlomci iz dela svetog Kasijana biti raspoređeni na poglavlja:

1. Cilj i svrha podvižništva.
2. Saglasno sa tim ciljem treba odrediti i vrstu našeg odricanja od sveta.
3. Borba ploti i duha.
4. Opšti opis strasti i borbe sa njima.
5. Borba sa osam glavnih strasti:

a) sa stomakougađanjem.

b) sa duhom bluda.

c) sa duhom srebroljublja.

d) sa duhom gneva.

e) sa duhom tuge.

f) sa duhom uninija.

g) sa duhom taštine.

h) sa duhom gordosti.

1. Borba sa pomislima i preko njih sa zlim duhovima.
2. Borba sa svim vrstama tuge.
3. Božanstvenoj blagodati i slobodnom proizvoljenju kao činiocima duhovnog života.
4. O molitvi.

TOM III

BLAŽENI DIJADOH,
episkop Fotike u Epiru ilirijskom
Kratko svedočanstvo o njemu

O poreklu i ranom životu svetog Dijadoha pre njegovog episkopstva nije ništa poznato. Kao episkop on se proslavio i svetim životom i mudrim učenjem. Viktor, episkop Utike (u Africi), u predgovoru knjige Istorija o mučeništvu od Vandala (Migne PL.58), napisanoj 490. godine, sebe imenuje njegovim učenikom, smatrajući da zbog toga poseduje veliku čast. On dodaje: „Ovaj blaženi Dijadoh je dostojan svake pohvale. On je za sobom ostavio mnogo pisanih spomenika pravoslavnog učenja o dogmatima i hrišćanskom životu“. Iz toga se može zaključiti da je živeo u drugoj polovini V veka, i da je verovatno dočekao njegov kraj. Naime, na poslanici epirskih episkopa imperatoru Lavu (457 – 473) nalazi se i njegov potpis. Druge okolnosti njegovog života nisu poznate.