Planina vanzemaljaca

Planina Rtanj

Kada se kod Paraćina siđe s autoputa i krene ka istoku Srbije, najpre valja preći preko Čestobrodice. Doduše, strmina i nije naročito velika, leti se skoro i ne oseti, ali zimi, kad mećava zafijuče i kolovoz se zabeli, i te kako zna da namuči i vozilo i vozača. Ovuda su, kažu, nekada prolazili karavani, zaprežna kola i putnici i bog zna koliko ih je baš ovde zastalo, predahnulo i u nedra bele smrti se otisnulo.Čestobrodica je, po mnogima, i predvorje istoka, tajanstvenog, magičnog i nadasve živopisnog dela Srbije. Upravo se s njenog vrha raspršuje pogled ka Staroj planini, Tupižnici, Crnom vrhu i drugim homoljskim gorama. Ipak, bez obzira na to da li je reč o starosedeocima ili putnicima kojima je ovo prvina, pogled im bez izuzetka najpre privuče Rtanj. Planina piramidalnog oblika, zagasli vulkan, mistična grobnica drevnih božanstava ili samo jedna od planetarnih stanica svemirskih brodova? Teško je reći. Ipak, otkako je sveta i veka, ova nebeska gora oduševljava ljude, pleni i zastrašuje. A i straha, jamačno, može biti svakojakog. Od onog iskonskog, pradedovskog straha od nepoznatog, pa sve do one obične, stečene bojazni i od same spoznaje.

O Rtnju su se oduvek raspredale priče i legende.

Uspon Rtnja je neraskidovo vezan za porodicu Minh, zapravo Samuila Minha, koji je 1870. godine stigao iz Moravske u Paraćin. Tu je otvorio fabriku tekstila, a uporedo se zanimao i za rudarstvo. Početkom veka, tačnije 1902. godine, došao je na Rtanj i otvorio rudnik, a ubrzo je izgradio i seperaciju, električnu centralu, rudničku železnicu, flotaciju… Ono po čemu će Rtanjci i danas pamtiti gospodina Samuila i njegove sinove – Juliusa, Aleksandra i Adolfa – svakako je briga za njihove radnike. Zbog njih i njihove dece otvorena je privatna škola, ambulanta, bolnica i bioskop, a građeni su i udobni radnički stanovi. Minhovi su vodili računa i o samom naselju pa je ovde na četrdesetak hektara podignut velelepni park sa oko 150 vrsta drveća, rastinja i brojnog cveća. Izgrađen je i Sokolski dom, uređeni su skijaški tereni, jednom rečju, varošica je cvetala. A onda je došlo oslobođenje. Rudnici su nacionalizovani, Minhovi su proterani, a dvadesetak godina kasnije, zatvoreno je i samo okno.

Dok se ne pojavi neki novi i predani Minh, vanzemaljci će ovde biti češći gosti nego domaći turisti.

Na Šiljku, najvišem vrhu Rtnja, i danas se mogu videti ostaci srušene kapele posvećene svetom Đorđu. Podignuta je početkom tridesetih godina prošloga veka u znak sećanja na Juliusa Minha, sina prvobitnog vlasnika rudnika. Nažalost, pre dvadesetak godina grupa neznanih vandala je minirala hram verujući da se ispod njegovih temelja pronaći zlato. Naravno, nisu pronašli ništa. Počev od kazivanja o misterioznim, plamtećim kuglama koje se povremeno spuštaju s vrha, pa sve do priča o neobičnim i nikad nerazjašnjenim nesrećama. Pričalo se i o tajanstvenom zvuku vetra, čudnim promenama temperature i o jamama bezdnanicama. Pričalo se naširoko i nadugačko, i svako bi, po običaju, dodao i poneki novi, čudesni detalj. Tako bi priča bubrila k’o kvasac, dobijala fantastične obrise i prenosila se s kolena na koleno. Neke da straši, druge da zasmejava. A opet, pričaju oni odvažniji, svemu je kriv neobičan izgled ove planine koji podseća na egipatsku grobnicu faraona i koju je neko, ko zna kada i ko zna kako, preneo baš ovde. Rtanj je, zapravo, južni ogranak Karpata, masivni krečnjački greben koji se dužinom od oko sedam kilometara prostire od istoka ka zapadu. Od Sokobanje ga deli 28, od autoputa četrdesetak, a od Beograda više od 200 kilometara. I pored toga, kažu poznavaoci, svako će u praskozorje vedrog dana, s najvišeg rtanjskog vrha videti Kalemegdan i ušće Save u Dunav.