Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče…
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode…
Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji…
Za sve je potrebno hrabrostii samo po tračak volje…
Sva su iskustva dragocena
al’ zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,to nije pravo pitanje…
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.